Prekvalifikacija u IT sektor: od online testiranja do prakse - iskustva i realna očekivanja

Krajem prošle godine, Srbija je pokrenula veliki talas prekvalifikacije u IT sektor - program koji je privukao više od dvanaest hiljada prijavljenih. Iako su inicijalni brojevi obećavali 900 mesta, put do sertifikata i potencijalnog zaposlenja bio je daleko od jednostavnog. U ovom tekstu, na osnovu razgovora i iskustava brojnih kandidata, detaljno ćemo proći kroz svaku fazu: od online testiranja i logičkih zadataka, preko rang liste i drugog kruga selekcije, pa sve do stvarnih očekivanja od IT obuke.

Kako je sve počelo - prijava i prvi krug online testiranja

Program prekvalifikacije u IT sektor osmišljen je kao kratkoročni pilot projekat koji bi brzo obezbedio nove talente na tržištu rada. Finansiran je sredstvima Vlade Republike Srbije u saradnji sa Programom Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP). U prvoj, pilot fazi, učestvovalo je sto polaznika, dok se u drugoj očekivalo čak 900 novih mesta. Međutim, brojke su se tokom procesa menjale, pa je konačno odobreno 700 mesta širom zemlje, što je izazvalo prve talase nezadovoljstva.

Kada je konkurs otvoren, prijavilo se oko 12.000 ljudi. Posle administrativne provere, kandidatima je omogućen pristup online testovima. Već u ovoj fazi vladala je velika neizvesnost - iz prvog kruga planirano je da prođe 2.000 najboljih, a tek potom bi usledio drugi krug selekcije za konačnih 700-900 polaznika. Mnogi su bili svesni da je konkurencija ogromna. “Prijavilo se oko 12.000 ljudi, ne očekujem mnogo…“ - delilo je osećanje jednog kandidata.

Kandidati su dobili mejl sa uputstvima i linkom za testiranje. Organizatori su objavili primere zadataka, što je dodatno podiglo tenziju. “Nije naivno uopšte”, komentarisao je neko posle pregleda primera. Testiranje je bilo vremenski ograničeno, podeljeno na više celina, a svaka od njih nosila je različite izazove.

Struktura online testa - šta smo rešavali

Online testiranje se sastojalo od nekoliko segmenata, od kojih je prvi bio test engleskog jezika. Bio je eliminacionog karaktera - ko ne pređe prag, automatski ispada. Srećom, većina kandidata ga je opisala kao „lak“. Sastojao se od dvadeset pitanja, uglavnom gramatičkih - dopunjavanje rečenica odgovarajućim izrazom. Maksimalan broj poena na ovom testu bio je 20.

Sledili su numerički nizovi (oznaka ARR) - 31 zadatak sa po jednim bodom. Bilo je neophodno otkriti obrazac i odrediti sledeći broj. Vreme je bilo kratko, a mnogi nisu stigli da reše sve zadatke. “Nizove nisam uradila do kraja, a to inače volim, ali koncentracija je popustila” - priznala je jedna polaznica. S druge strane, neki su ovaj deo rešili rutinski i sakupili maksimalnih 31 poen.

Naročito su upečatljivi bili sinonimi i antonimi (AL4D). Čak osamdeset reči sa po jednim bodom - test koji je zahtevao brzinu i širok vokabular. Većina kandidata ovde je pokušala da se snađe, mada su neki priznali da su na kraju „lupali nasumice“.

Deo označen kao TRIG - brojevi sa uslovima - tražio je logičko rezonovanje: „najveći broj levo, najmanji na kraju“ i slično. Nosio je maksimalno 40 poena, ali su pojedini dobili i 41 ili 42, što je zbunilo polaznike. Objašnjenje je stiglo tek kasnije - sirovi brojevi i procenti imali su složenu računicu.

Jedan od težih delova bio je test vizuelne percepcije (PS) - kvadrati sa simbolima gde je trebalo brzo uočiti figuru koja se razlikuje. “Mogle su da me ubiju one matrice - svaki kvadrat se razlikuje po jednoj slicici, a samo jedan za dve…” - žalio se kandidat iz Beograda. Vreme je bilo kratko, a greške nosile negativne poene, što je stvaralo dodatni pritisak.

Zatim su sledili zadaci sa rotacijom redosleda brojeva (SWAPSM) - kratke operacije zamene mesta: „prvi i treći broj, pa drugi i prvi“. Mnogi su pribegli papiru i olovci, ali je i tu vreme bilo neumoljivo. Dvadeset zadataka, svaki nosio po jedan bod.

Tu je bio i test odnosa između pojmova (ALF7NL) - „nebo: plavo, trava: …“ - gde su se ocenjivali induktivno i deduktivno rezonovanje. Neki kandidati su ga doživeli kao najteži, dok je drugima bio osvežavajuća igra.

Na samom kraju, kandidati su popunjavali upitnik ličnosti od 144 pitanja, gde su birali između dve ili više opcija koja ih bolje opisuje. Zatim su sledila interesovanja - raspoređivanje tvrdnji (umetnost, analiza podataka, timski rad) po prioritetu. Ovaj deo, iako nije nosio „sirove“ bodove u klasičnom smislu, igrao je značajnu ulogu u krajnjem rangiranju.

Rezultati i rang lista - kako su računati procenti

Kad su testovi završeni, kandidati su odmah dobijali sirove skorove - brojeve poena po segmentima. Na primer, neko je imao ARR 21, TRIG 36, AL4D 66 itd. Prava slika se dobijala tek kada se pristupilo rang listi preko PIN koda dobijenog mejlom. Rezultati nisu prikazani kao apsolutni brojevi već kao procenat kandidata koje ste nadmašili. Prvoplasirani je imao oznaku 100%, što je značilo da je bio bolji od svih ostalih, a ne da je imao sve tačne odgovore.

Ova računica mnoge je zbunila. “Kako je moguće da je prvi čovek 100% sve uradio, a drugi je slabiji za samo 0,1%?” - pitao se jedan od učesnika. Odgovor je ležao u činjenici da niko nije stigao da uradi sve zadatke, ali je pobednik imao najviše poena u odnosu na ostale. Tako je osoba na 1. mestu bila najbolja, a svaki sledeći je rangiran proporcionalno.

Mnogima je posebno bio zanimljiv deo vezan za psihološki profil. Stavke poput “upitnikm” (na šta su se mnogi žalili da piše 0 poena) nisu nosile negativne poene, već su prikazivale sirov, neskalirani rezultat. Visok skor na artistic (umetničkom interesovanju) nije bio nužno loša stvar - zavisio je od toga kako ste raspoređivali prioritete. Neki su se zabrinuli zbog procenta na neuroticizmu ili toleranciji na stres. Jedan kandidat je sa iznenađenjem otkrio da ima samo 3% tolerancije na stres, dok je drugi bio u prvih 1% po analitičkom razmišljanju. Ove metrike su, kako se kasnije ispostavilo, služile da bi se „profilisali“ kandidati pre nego što ih preuzmu škole.

Od prijavljenih 12.000, test je uradilo nešto više od 11.000 ljudi. Prvih 2.042 kandidata prošlo je u drugi krug. Granica je bila pomerena jer su naknadno odlučili da smanje broj mesta za obuku na 700 (umesto prvobitno planiranih 900). Rang lista je bila jedinstvena za celu zemlju, bez obzira na gradove, što je izazvalo nezadovoljstvo među kandidatima van Beograda.

Drugi krug - izbor škola, novi testovi i intervjui

Oni koji su ušli u prvih 2.042 dobili su mejl sa detaljima o kursevima i školama. U Beogradu je bilo najviše mesta - čak 490, Niš je dobio 80, Novi Sad 45, Čačak 33, Valjevo 20, a Subotica i Zrenjanin po 16. Osim Elektrotehničkog fakulteta (ETF) i Fakulteta organizacionih nauka (FON), obuku su nudile i privatne škole: CET, SeeICT, Link grupa, Univerzitet Metropolitan, a u Novom Sadu Vojvođanski klaster naprednih tehnologija, u Nišu Niški klaster naprednih tehnologija.

Kandidati su morali da popune listu od tri želje - odaberu tri kursa (Java, .NET, JavaScript, PHP, C#) sa određenih fakulteta ili škola. Rok za prijavu bio je 13. januara, a zatim je svaka škola organizovala svoje testiranje i intervju. Mnogima je ovo bio najstresniji deo.

Primera radi, na ETF-u se test sastojao od 25 pitanja koja su navodno procenjivala digitalnu pismenost i logičko razmišljanje. Međutim, pitanja su bila otvorenog tipa: od analize situacije sa bioskopskim kartama, do pronalaženja uzroka problema u mreži. “Čudno je - ništa konkretno iz programiranja, a opet treba da se proceni da li si za digitalnu pismenost”, komentarisala je polaznica. Na testiranje je pozvano 146 kandidata za oba kursa - Java i PHP, a potom je sledio intervju.

Na FON-u su takođe pozvali duplo više ljudi od broja mesta, ali su pojedini kandidati dobijali mejlove sa izvinjenjem i nesuvislim rokovima. Jedan kandidat je podelio: “Poslali su mi mejl pa posle toga još jedan bez smisla, s istim terminom. Izgleda da su bili u gužvi.”

SeeICT / BIT u Beogradu (kurs JavaScript) prvo je sproveo kratak online test sa engleskim pitanjima o osnovama računara - operativni sistemi, hardver, internet. “Pitanja kao da su ih krojili za Megatrend”, našalio se jedan od prijavljenih. Test nije bio težak, ali je posle njega usledio razgovor. Ispostavilo se da su sa BIT-om pozivali kandidate i naknadno ih ubeđivali da se pridruže uprkos obavezi plaćanja celog kursa (2.000 evra) ukoliko se predomisli. “Delovali su kao da su mnogi odustali kad su čuli za penale, pa sad traže koga će da ubede” - preneo je svoj utisak jedan kandidat.

U Nišu je Metropolitan prvo organizovao motivacioni test, posle koga je od 209 prijavljenih 112 pozvano na test sposobnosti i razgovor. Ostali su, poput jedne devojke, završili na neslavnom 206. mestu. “Piše mi ukupan broj poena po kategorijama K1-K6, ali ne znam šta se tačno bodovalo” - podelila je.

U Subotici je situacija bila drugačija - škola SeeICT tražila je da kandidati prethodno završe besplatne online kurseve HTML‑a i CSS‑a na SoloLearn‑u i dostave sertifikate. Tek tada su sticali pravo da polažu pismeni test. Ovo su mnogi ocenili kao pozitivan korak jer je odmah pokazao ko je zaista zainteresovan.

Iskustva polaznika - realnost IT obuke od par meseci

Odmah po završetku testiranja, forum je bio preplavljen različitim utiscima. Većina se slagala da sam test nije merio znanje programiranja, već kognitivne sposobnosti, brzinu i psihološku podobnost. “To je čisto zaluđivanje. Oni su napravili listu mozgalica i dali to kao obrazac za procenu nečije inteligencije” - požalio se iskusniji učesnik.

Ipak, bilo je i onih koji su prošli u drugi krug. Međutim, mnogo veće razočaranje usledilo je kad su se upoznali sa planom i programom odabranih kurseva. Iako su najave obećavale obuku od 250 časova i 160 sati prakse, realnost je često bila drugačija. Neki kursevi su se odvijali intenzivno, svakodnevno - na primer, na ETF‑u od 8 do 14 sati, što je automatski isključivalo zaposlene. Drugi su, poput onog u Nišu, držali većinu časova online, što nije odgovaralo onima koji su očekivali direktan kontakt sa predavačima.

Jedna polaznica iz Novog Sada podelila je ključnu informaciju: “Na sajtu Vojvođanskog klastera detaljno je opisan ugovor. Član 9 kaže da ukoliko odustaneš posle 20% održanih časova, plaćaš naknadu - a to je celokupan iznos kursa (oko 2.000 evra minus 100 evra participacije). Osim toga, obavezuješ se da ćeš živeti u Srbiji 12 meseci nakon obuke.” Ovakvi uslovi naveli su mnoge da se zamisle.

Još jedno veliko pitanje ticalo se prakse. Od ukupno 700 mesta, za praksu je bilo obezbeđeno daleko manje nego što je obećano. U Novom Sadu, od 45 mesta, samo 16 je imalo osiguranu praksu. U Beogradu je ETF-ov Inovacioni centar obezbedio 28 mesta od 40. Iako su iskusni programeri tvrdili da je ETF-ova praksa među najboljima, jer rade na realnim projektima i dele zaradu, mesta su bila ograničena. Većina škola nije nudila garanciju prakse, već samo mogućnost.

Sve to dovelo je do toga da mnogi kandidati izraze sumnju u svrhu celog programa. “Država plaća 1.500 evra po polazniku školi koja obavlja obuku. Nije problem u polaznicima, nego što firme traže seniore, a plaćaju juniore - i ne žele ni neplaćenu praksu” - glasio je čest komentar. Postavilo se i pitanje zašto je broj mesta spušten sa 900 na 700, ali odgovor nikada nije stigao.

Alternative - samostalno učenje, online kursevi i realni putevi do IT posla

U moru utisaka, sve više kandidata je zaključilo da prekvalifikacija u IT sektor može biti dobra početna tačka, ali nikako brzo rešenje. Mnogi su se već samostalno edukovali. Na primer, jedan učesnik je prešao FreeCodeCamp i čitav JavaScript deo na YouTube‑u, počeo da čita Kyle‑a Simpsona i planirao da uči React. Drugi je koristio SoloLearn za C++, a treći se odlučio za Harvard‑ov CS50 kurs na edX‑u. Platforme poput Coursera, Udemy, edX i Khan Academy pružaju svetski priznate sertifikate po znatno nižoj ceni od 100 evra, a ne zahtevaju nikakve penale.

Iskusni programeri su na forumu isticali da je za sticanje osnovnog nivoa (junior developera) neophodno između 12 i 14 meseci svakodnevnog, intenzivnog rada. Čak i tada, teško je dobiti prvi posao bez portfolija i preporuka. Jedan od njih, koji je sedam godina u industriji, napisao je: “Kursevi su samo da te usmere. Posle kursa počinje pravo učenje. Radio sam sa ljudima koji imaju samo srednju školu, ali su učili sami i posle nekoliko godina uspeli da nađu posao.”

Mnogi „stariji“ kandidati, koji su već prošli slične državne kurseve, govorili su iz iskustva. Jedna polaznica je ispričala kako je pohađala kurs web programiranja, gde su predavanja bila brza, a gradivo obimno - za samo tri meseca očekivalo se da se savlada JavaScript, jQuery i MySQL. “Meni, koja sam imala predznanje, nije bilo teško, ali totalnim početnicima jeste. Posle tog kursa niko nije dobio posao, a sertifikat mi je koristio tek mnogo kasnije, kad sam sama počela da radim projekte.”

Zaključak - isplati li se prijaviti?

Program prekvalifikacije u IT sektor ponudio je šansu hiljadama ljudi da promene profesiju. Online testiranje bilo je izuzetno zahtevno - testiralo je logiku, jezik, memoriju, brzinu i psihološke crte. Proći među prvih 2.000 bio je uspeh sam po sebi, ali to je bio tek početak. Drugi krug uneo je dodatne izazove: od motivacionih testova, preko usmenih razgovora, do strogih ugovornih obaveza. Mnogi su se povukli kada su shvatili da će morati da plate ogromnu sumu ukoliko odustanu, ili da će morati da se presele u drugi grad zbog svakodnevnih predavanja.

S druge strane, priča je otvorila oči - i onima koji su prošli i onima koji nisu. Postalo je jasno da kratka obuka od nekoliko meseci ne može da stvori programera spremnog za tržište rada. Potrebni su meseci, nekad i godine samostalnog rada i usavršavanja. Ali kao podsticaj i ulaznica u svet programiranja, takav program ima smisla - naročito za one koji su već sami pokazali inicijativu.

Ako razmišljate o sličnom koraku, ne zaboravite da je najvredniji resurs vaša upornost i istrajno zagrevanje stolice. Online platforme poput edX, MIT OpenCourseWare, FreeCodeCamp i YouTube tutorijala nude besplatno ili veoma jeftino znanje. Pronađite mentora, gradite portfolio, i ne odustajte posle prvog neuspeha. Jer, kako je jedan od učesnika mudro zaključio: “Nada umire poslednja - ali posle testa počinje prava priprema.”